“S tobom s tobom i ovaj put
s tobom dugo dugo i nedužno
mislim mislim neću da mislim znam
s tobom uvek postoji neki put.
Tiho tiho tiho i ovaj put
s tobom s tobom biću do kraja
mislim mislim neću da mislim znam
s tobom sada postoji jedan put.
Htela je da joj sviramo ja i moji “Idoli”
da joj tiho pevamo i čuvamo dan i noć
nebo nas je gledalo nebo nas je zvalo
njene oči pametne ljubio sam zadnji put.
Ja ću im se javiti u snu ili na javi
ja ću im pokazati kako kruže sazvežđa
predugo smo pričali a nije bilo ni važno
u svom našem sećanju svako ima jedan zrak.”
Kako biti objektivan kada je reč oVladi Divljanu? Zbog toga ovo neće biti obična recenzija ili kritika, već jedan sasvim lični doživljaj ovog ostvarenja.
Dugo vremena nisam imao tako pomešana osećanja posle nekog filma kao posle “Nebeske teme”. Mešala se tuga zbog toga što smo prerano izgubili tako divnog pretalentovanog umetnika, “večitog dečaka” YU rocka, a opet sa druge strane i ponos što sam živeo u vreme njegovog stvaranja.
Ovo slobodno mogu reći emotivno, ni slučajno patetično putovanje, kroz život Vlade Divljana je dokumentarni film smešten u zamišljeni radio studio gde kao gosti o njemu govore ljudi koji su imali sreću da Vladu poznaju, druže se i rade sa njim.
Oni o svom prijatelju govore sa puno divljenja, nežnosti i topline,a kroz fotografije, spotova “Idola” i snimaka sa solo nastupa, mi duboko i intimno upoznajemo ne samo njegov opus već čini mi se Vladinu dušu,tek naslućujući koliko je mekana ona bila.
Preslušavši ponovo sve te pesme, usput sam otkrio i neke nove, ne mogu da prestanem da razmišljam o Vladi, i velikom gubtiku koji smo svi zajedno pretrpeli bez obira da li volimo njegovu muziku ili ne. I čini mi se da je upravo to najjači utisak koji ovaj film nosi sa sobom.
Od tvog odlaska Vlado, moj grad tako tužan i tih, krije neki strah, kao da zna da poklanjaš mu svoj zadnji dah.
Znate l` priču o Vasi Ladačkom?
I ja sam je tek onomad čuo.
Jednom devet dana nije izlazio iz birtije,
kažu da je bio čudna sorta…
Ne sećam se kada sam prvi put čuo priču o Vasi Ladačkom. Čini mi se da je oduvek znam. Svakim slušanjem bih iznova prolazio kroz njive plodne, vinograde balgorodne, video bih te konje vrane, po livadi razigrane, i u karuce pregnute čilaše. Video bih Vasu sa satom sa zlatnim lancem. Zamišljenog. Kao nekog ko gleda u prošlost, i uvek mi je izgledao kao filmski junak.
Na kraju je iz pesme zaista izašao i prešao na filmsko platno.
Sada skoro već davne 2010. godine Đorđe Balašević je svom junaku podario nov život u ostvarenju “Kao rani mraz”. O odluci da film tog proleća ima samo dva, skoro nelegalna prikazivanja u Sava Centru i zbog kojih se nikada nije našao na repertoaru bioskopa ovog puta neću govoriti, da ne bih pokvario sećanje koje nosim na film.
A ono je i posle deset godina od kada sam imao sreću da pogledam film ostalo upečatljivo da ga vreme koje je prošlo ni za mrvicu nije okrnjilo.
Ovu igranu baladu posmatramo iz ugla Nikole, Vasinog druga iz detinjstva. On nas uvodi u priču koja je prethodila pesmi, kroz sećanje na njihovu mladost, drugovanje, zaljubljivanje i zajedničko ratovanje, kao i priču o događajima nakon nje.
Kada danas razmišljam o “Ranom mrazu” imam dvostruka osećanja. Kao nekog ko Balaševićeve pesme i priče voli, ne ulazeći u ostale stvari vezane za njega lično, potpuno je ispunio očekivanja. Priču iz pesme je preneo na film, sve te slike koje sam zamišljao sada su upotpunjene.
Kada negde zasvira Vasa Ladački ja vidim njegov lik iz filma. I to je ono što me svaki put iznova raduje. Sa druge strane, baš kao nekog ko voli Balaševića rastužuje me pomisao da “Rani mraz” stoji zaboravljen na nekoj polici gde skuplja prašinu, daleko od srca svih onih koji bi uživali isto kao što sam uživao ja gledajući ga.
Nekto bješe Strahinjiću Bane,
Beše Bane od malene Banjske,
Od malene Banjske kraj Kosova,
Da takvoga ne ima sokola…
Sa imenjakom Banović Strahinjom sam se upoznao u detinjstvu. Prvo kroz epsku pesmu a onda i kroz film. Odmah sam ga zavoleo. Zato ovo nije recenzija,već tekst pisan više srcem nego rukom, trudeći se da zardžim bar trunku objektivnosti.
Radnja nas vraća u godinu pre Kosovskog boja i mi upoznajemo Banović Strahinju, srpkog viteza, čoveka punog čojstva i junaštva. On odlazeći kod tasta starog Jug Bogdana i devet šura, devet Jugovića u Kruševac, svoje dvore ostavlja nezaštićene, što koristi strašni i samovoljni Vlah-Alija, odmetnik iz careve vojske. On sa svojom silom malenu Banjsku pohara,a vernu ljubu Strahinjinu odvodi sa sobom.
Pred nama se otvara prizor u kom strašni Vlah-Alija nju ne uzima na silu, već se prema njoj ophodi sa puno ljubavi i pažnje. Njegova unutrašnja borba, zbog kojeg ga bar ja ne vidim kao čistog negativca, između te ljubavi i slobodno mogu reći časti koja mu ne dozvoljava da bude sa njom, se rešava tako što ljubav pobeđuje i on zbog toga rođenog brata nabija na kolac.
Strahinja sa druge strane vodi svoju duboku borbu. Ne dobivši očekivanu pomoć od tasta starog Jug Bogdana i devet šura, devet Jugovića, on sam odlazi da spase svoju ljubu svestan da se upušta u neizvesnost ali čvrsto rešen da ga na tom putu ništa neće sprečiti. Prolazeći kroz Tursku vojsku prerušen u carevog deliju on nalazi čador Vlah-Alije spreman na borbu. Ona prepoznavši ga, uplašena za svoj život Vlah-Aliju budi govoreći mu da to nije carev delija, “već moj gospodar Strahinjiću Bane, Ja poznajem čelo kako mu je, i pod čelom oči obadvije, i njegova oba mrka brka”.
Epski dvoboj Strahinje i Vlah-Alije je kulminacija celog filma. Borba je neizvesna, obojca su vešti i jaki. Tada prisustvujemo nečemu zbog čega je ovo ostvarenje toliko važno. Kako se borbi ne nazire kraj, isrcpljeni Strahinja i Vlah-Alija u pomoć dozivaju Anđu, vernu ljubu Strahinjinu, da ona odluči kome će pomoći. Uplašena da će ako Strahinja pobedi nju kazniti u skladu sa tadašnjim običajima, vađenjem očiju, ona pomaže Vlah-Aliji i mačem udara Strahinju. Međutim to nije dovoljno i on poslednjim atomima snage bez oružja savladava Turčina.
U Kruševcu u koji je odvodi, otac i braća su spemni da joj sude i tada vidimo svu veličinu Strahinjine ličnosti. On dovodi u pitanje moralne norme tog vremena i svojoj ženi oprašta neveru.
Gledajući ovaj film kao dete, prvo sam se oduševljavao scenama borbe, da bih kako je vreme prolazilo shvatao težinu ovog dela. Epske pesme i filma. Sva tri glavna lika ostvarenja, Strahinja, Alija i Anđa, ona je takođe jedan od ključnih likova, ako ne i kljućni lik, u borbi pre svega sa svojim unutrašnjim bićem žele da pronađu svoj spas. U toj borbi, ipak prednjači Banović Strahinja baš zbog odvacivanja svega što se tada smatralo pravednim i moralnim, shvatajući da je ljubav jača od svega.
I zaista “pomalo je takijeh junaka, Ka što beše Strahinjiću bane“.
Recent Comments