Ekipa – instant komedija – (recenzija)
Pređimo odmah na stvar. Da nije prikazan na TV-u verovatno nikada ne bih
pogledao ovaj film.
Da li bih pogrešio? Ne znam.
Jer i pored mana koje ima, film je gledljiv, priča nije površna kao što se na prvi
pogled čini, ima čak i duhovitih momenata.
Ono što mi je upečatljivo je da je „Ekipa“ film pravljen da napravi komercijalni
uspeh. U prilog tome govori i lajtmotiv filma. Fudbal. Mada čini mi se da je sam
fudbal više kao sporedan lik u celoj priči.
A sama priča filma je na momente ozbiljna, na momente duhovita, pa čak i
otegnuta sa nekim scenama i replikama. Doduše to je boljka većine novijih domaćih
filmova.
Ono što mi se dopalo je to što se vidi da je uložen trud u njegovo stvaranje, ima tu
neku autorsku osobenost, koja može ovo ostvarenje da izdvoji u repertoraskom
moru sličnih filmova.
Ima i adute u rukavu koji komercijalno gledano provereno rade. To je glumačka
podela koji čine Sergej Trifunović, Srđan Todorović, Dragan Jovanović, zamislite
Andrija Milošević i još mnogi drugi većinom u sporednim ulogama. Naravno tu je i
već pomenuti fudbal.

U neku ruku ovaj film može da se posmatra kao svojevrsni omaž „Partizanu“. Što je
i dobro i nije. Onima kojima je srce crno-belo će se sigurno svideti bez obzira na
sve mane koje ima, dok crveno-belim srcima definitvno neće prijati.
Na kraju imam dilemu, da li bih preporučio ovaj film nekom koga poznajem? Da
ode da pogleda u bioskopu, verovatno ne. Ali ovako kao što sam ga ja pogledao na
TV-u, sigurno bih ako ni zbog čega drugog a ono da potroši jedno lenjo nedeljno
popodne.

Na samom početku moram nešto da priznam. Pored dosta nagovaranja izbegavao sam da pogledam
ovaj film. I da ga nisam pogledao, definitivno bih preskočio jedno od najboljih domaćih ostvarenja
prethodne godine.
Gordan Kičić nam se do sada više puta predstavio kao dobar glumac, a ovim filmom otkriva da mu ni
režija nije stran pojam.
“Realna priča” je priča o svima nama koji stalno negde žurimo, tražimo to nešto bolje što nam fali,
što bi nam promenilo život, o svima nama koji smo na korak da to ostvarimo, i stalno ostajemo
kratkih rukava. U toj jurnjavi ponekad zaboravljamo ono što ustvari treba da nam bude najvažnije.
Porodicu.
Žanrovski ovo debitansko Kičićevo ostvarenje je nešto između komedije i melodrame. Film obijuje
scenama koje će nasmejati ali i naterati na razmišljanje. Mada, rekao bih da je ovo pre svega jedan
porodični film.

Već je pomalo postalo uobičajno da se u domaćim filmovima u manje ili više sporednim ulogama
pojavljujuje većina poznatih glumaca. Izuzetak nije napravlje ni sad, pa kroz film “proleću” zaista
poznata imena našeg glumišta.
Glavne uloge sa druge strane su dobro podeljene i majstorski odigrane Pored rezije Gordan Kičić igra
i vodeću ulogu u filmu. Čini mi da mu je to i najbolje urađena uloga do sada. Uz njega ništa manje
dobro i uverljivije igra Nina Janković, dok je najlepšu a možda i ključnu ulogu za njegovu radnju
odigrala četvorogodišnja Lena Lazović, kojoj je ovo ujedno i prvo pojavljivanje u filmu.
Na kraju “Realna priča” je jedan od filmova koji se ne propuštaju, o kojima se priča dugo posle
gledanja i uz malo sreće postaće jedan od remek dela naše kinematografije koje ćemo se uvek
vraćati i gledati ih ponovo.

Objavljeno na Tvinemania:https://tvinemania.rs/realna-prica-realno-o-svima-recenzija/

Šta je potrebno da bismo se promenili? Da li treba imati samo dovoljno snage ili je ponekad
potrebno imati malu pomoc? Koliko daleko ići u pomoći nekom ko treba da pronađe bolju stranu
sebe?
Jako lepo upakovane odgovore na ta pitanja donosi ruska komedija “Sluga”. Glavna uloga je
poverena Milošu Bikoviću koji tumači lik razmaženog Griše. Kao svi takvi, on uživa u bezbrižnom
životu ne mareći za posledice. Međutim posledice ga stižu kada njegov otac,ruski bogataš, reši da
svog sina nauči pameti.
Tada počinje pravi zaplet. Preplitanje emocija, od urnebesnog smeha do zbilje je konstantno tokom
trajanja filma. Griša se nađe, u za njega nepoznatom svetu, bez telefona, interneta,i onoga što mu
najvažnije. Naš glavni junak će se tada u potrazi za boljom stranom sebe naći u raznim zgodama i
nezgodama.
Da li će u tome uspeti? Saznaćete ako izdvojite vreme i pogledate ovaj film.

“Sluga” jeste komedija laka za gledanje. Ono što ovo ostvarenje nosi u sebi je pak mnogo više od
toga. To je ustvari ozbiljna kritika svih nas u današnjem “brzom” svetu. Koliko god bili u žurbi u
potrazi za materijalnim, čini mi se da ipak treba da usporimo i obratimo više pažnje na ljude koji nas
vole i koje mi volimo i shvatimo da je to sva smisao života.
Možda je to pouka koju treba da naučimo gledajući ovaj film.
oKoliko god bili u žurbi u potrazi za materijalnim, čini mi se da ipak treba malo da usporimo, pogledamo oko sebe i obratimo više pažnje na ljude koje volimi,koji nas vole, i shvatimo da je to sva smisao života. I možda je to pouka
koju treba da naućimo gledajući ovaj film likoKoliko god bili u žurbi u potrazi za materijalnim, čini mi se da ipak
treba malo da usporimo, pogledamo oko sebe i obratimo više pažnje na ljude koje volimi,koji nas vole, i shvatimo
da je to sva smisao života. I možda je to pouka koju treba da naućimo gledajući ovaj film god bili u žurbi u potrazi
za materijalnim, čini mi se da ipak treba malo da usporimo, pogledamo oko sebe i obratimo više pažnje na ljude
koje volimi,koji nas vole, i shvatimo da je to sva smisao života. I možda je to pouka koju treba da naućimo gledajući
ovaj film.

Objavljeno na Tvinemania: https://tvinemania.rs/sluga-najgledanija-ruska-komedija-recenzija/

Kako biti objektivan kada je reč o Vladi Divljanu? Zbog toga ovo neće biti obična recenzija ili kritika, već jedan sasvim lični doživljaj ovog ostvarenja.

Dugo vremena nisam imao tako pomešana osećanja posle nekog filma kao posle “Nebeske teme”. Mešala se tuga zbog toga što smo prerano izgubili tako divnog pretalentovanog umetnika, “večitog dečaka” YU rocka, a opet sa druge strane i ponos što sam živeo u vreme njegovog stvaranja.

Ovo slobodno mogu reći emotivno, ni slučajno patetično putovanje, kroz život Vlade Divljana je dokumentarni film smešten u zamišljeni radio studio gde kao gosti o njemu govore ljudi koji su imali sreću da Vladu poznaju, druže se i rade sa njim.

Oni o svom prijatelju govore sa puno divljenja, nežnosti i topline,a kroz fotografije, spotova “Idola” i snimaka sa solo nastupa, mi duboko i intimno upoznajemo ne samo njegov opus već čini mi se Vladinu dušu,tek naslućujući koliko je mekana ona bila.

Preslušavši ponovo sve te pesme, usput sam otkrio i neke nove, ne mogu da prestanem da razmišljam o Vladi, i velikom gubtiku koji smo svi zajedno pretrpeli bez obira da li volimo njegovu muziku ili ne. I čini mi se da je upravo to najjači utisak koji ovaj film nosi sa sobom.

Od tvog odlaska Vlado, moj grad tako tužan i tih, krije neki strah, kao da zna da poklanjaš mu svoj zadnji dah.

Objavljeno na: https://tvinemania.rs/nebeska-tema-prica-o-vladi-divljanu-recenzija/

Znate l` priču o Vasi Ladačkom?
I ja sam je tek onomad čuo.
Jednom devet dana nije izlazio iz birtije,
kažu da je bio čudna sorta…

Ne sećam se kada sam prvi put čuo priču o Vasi Ladačkom. Čini mi se da je oduvek znam. Svakim slušanjem bih iznova prolazio kroz njive plodne, vinograde balgorodne, video bih te konje vrane, po livadi razigrane, i u karuce pregnute čilaše. Video bih Vasu sa satom sa zlatnim lancem. Zamišljenog. Kao nekog ko gleda u prošlost, i uvek mi je izgledao kao filmski junak.

Na kraju je iz pesme zaista izašao i prešao na filmsko platno.

Sada skoro već davne 2010. godine Đorđe Balašević je svom junaku podario nov život u ostvarenju “Kao rani mraz”. O odluci da film tog proleća ima samo dva, skoro nelegalna prikazivanja u Sava Centru i zbog kojih se nikada nije našao na repertoaru bioskopa ovog puta neću govoriti, da ne bih pokvario sećanje koje nosim na film.

A ono je i posle deset godina od kada sam imao sreću da pogledam film ostalo upečatljivo da ga vreme koje je prošlo ni za mrvicu nije okrnjilo.

Ovu igranu baladu posmatramo iz ugla Nikole, Vasinog druga iz detinjstva. On nas uvodi u priču koja je prethodila pesmi, kroz sećanje na njihovu mladost, drugovanje, zaljubljivanje i zajedničko ratovanje, kao i priču o događajima nakon nje.

Kada danas razmišljam o “Ranom mrazu” imam dvostruka osećanja. Kao nekog ko Balaševićeve pesme i priče voli, ne ulazeći u ostale stvari vezane za njega lično, potpuno je ispunio očekivanja. Priču iz pesme je preneo na film, sve te slike koje sam zamišljao sada su upotpunjene.

Kada negde zasvira Vasa Ladački ja vidim njegov lik iz filma. I to je ono što me svaki put iznova raduje. Sa druge strane, baš kao nekog ko voli Balaševića rastužuje me pomisao da “Rani mraz” stoji zaboravljen na nekoj polici gde skuplja prašinu, daleko od srca svih onih koji bi uživali isto kao što sam uživao ja gledajući ga.

Objavljeno na: https://tvinemania.rs/kao-rani-mraz-film-dorda-balasevica-recenzija/

Nekto bješe Strahinjiću Bane,
Beše Bane od malene Banjske,
Od malene Banjske kraj Kosova,
Da takvoga ne ima sokola…

Sa imenjakom Banović Strahinjom sam se upoznao u detinjstvu. Prvo kroz epsku pesmu a onda i kroz film. Odmah sam ga zavoleo. Zato ovo nije recenzija,već tekst pisan više srcem nego rukom, trudeći se da zardžim bar trunku objektivnosti.

Radnja nas vraća u godinu pre Kosovskog boja i mi upoznajemo Banović Strahinju, srpkog viteza, čoveka punog čojstva i junaštva. On odlazeći kod tasta starog Jug Bogdana i devet šura, devet Jugovića u Kruševac, svoje dvore ostavlja nezaštićene, što koristi strašni i samovoljni Vlah-Alija, odmetnik iz careve vojske. On sa svojom silom malenu Banjsku pohara,a vernu ljubu Strahinjinu odvodi sa sobom.

Pred nama se otvara prizor u kom strašni Vlah-Alija nju ne uzima na silu, već se prema njoj ophodi sa puno ljubavi i pažnje. Njegova unutrašnja borba, zbog kojeg ga bar ja ne vidim kao čistog negativca, između te ljubavi i slobodno mogu reći časti koja mu ne dozvoljava da bude sa njom, se rešava tako što ljubav pobeđuje i on zbog toga rođenog brata nabija na kolac.

Strahinja sa druge strane vodi svoju duboku borbu. Ne dobivši očekivanu pomoć od tasta starog Jug Bogdana i devet šura, devet Jugovića, on sam odlazi da spase svoju ljubu svestan da se upušta u neizvesnost ali čvrsto rešen da ga na tom putu ništa neće sprečiti. Prolazeći kroz Tursku vojsku prerušen u carevog deliju on nalazi čador Vlah-Alije spreman na borbu. Ona prepoznavši ga, uplašena za svoj život Vlah-Aliju budi govoreći mu da to nije carev delija, “već moj gospodar Strahinjiću Bane, Ja poznajem čelo kako mu je, i pod čelom oči obadvije, i njegova oba mrka brka”.

Epski dvoboj Strahinje i Vlah-Alije je kulminacija celog filma. Borba je neizvesna, obojca su vešti i jaki. Tada prisustvujemo nečemu zbog čega je ovo ostvarenje toliko važno. Kako se borbi ne nazire kraj, isrcpljeni Strahinja i Vlah-Alija u pomoć dozivaju Anđu, vernu ljubu Strahinjinu, da ona odluči kome će pomoći. Uplašena da će ako Strahinja pobedi nju kazniti u skladu sa tadašnjim običajima, vađenjem očiju, ona pomaže Vlah-Aliji i mačem udara Strahinju. Međutim to nije dovoljno i on poslednjim atomima snage bez oružja savladava Turčina.

U Kruševcu u koji je odvodi, otac i braća su spemni da joj sude i tada vidimo svu veličinu Strahinjine ličnosti. On dovodi u pitanje moralne norme tog vremena i svojoj ženi oprašta neveru.

Gledajući ovaj film kao dete, prvo sam se oduševljavao scenama borbe, da bih kako je vreme prolazilo shvatao težinu ovog dela. Epske pesme i filma. Sva tri glavna lika ostvarenja, Strahinja, Alija i Anđa, ona je takođe jedan od ključnih likova, ako ne i kljućni lik, u borbi pre svega sa svojim unutrašnjim bićem žele da pronađu svoj spas. U toj borbi, ipak prednjači Banović Strahinja baš zbog odvacivanja svega što se tada smatralo pravednim i moralnim, shvatajući da je ljubav jača od svega.

I zaista “pomalo je takijeh junaka, Ka što beše Strahinjiću bane“.

Objavljeno na: https://tvinemania.rs/banovic-strahinja-filmska-verzija-epske-pesme-recenzija/amp/